Poznato je da i lekari greše, ali koliko često se dešava da omanu sa svojim dijagnozama? Sprovedeno istraživanje otkriva nove podatke o tome i pokazuje u kojim se oblastima medicine najčešće prave greške.
Ranije je bilo jednostavnije biti lekar. Zahvaljujući svom statusu bogova u belom, njihove dijagnoze važile su za neosporne i u njih se malo ko usudio da posumnja. To se odavno promenilo. Pacijenti danas kritički i samosvesno postavljaju pitanje kako lekar u roku od par minuta koje odvoji za konsultacije sa njima uopšte može da postavi ispravnu dijagnozu.
Da li se dalji odlazak kod lekara isplati ili su oni koji sumnjaju samo histerične osobe kojima su glave napunjene na internet forumima? Verovatno je ipak da je njihova briga opravdana, pokazuje jedna nova studija. Posle istraživanja časopisa „Journal of Evaluation in Clinical Practice” utvrđeno je da lekari pogreše u preko 20% svojih dijagnoza. Naučnici okupljeni oko Džejmsa Nesensa (James Naessens) su u okviru istraživanja analizirali podatke pacijenata sa Mejo klinike u Minesoti. Oni su ustanovili broj pogrešnih dijagnoza od 286 pacijenta koji su prebačeni u tu bolnicu.
Dijagnoze koje su postavili lekari iz prethodnih bolnica poklapale su se sa onima koje je nakon ponovnog pregleda ustanovilo osoblje klinike Mejo samo u 12% slučajeva (36 dijagnoza). U 66% slučajeva (188 pacijenata) lekari nisu pogrešili u dijagnozi, ali je ona mogla da bude mnogo preciznija. U 21% slučajeva (kod 62 pacijenta), lekari su postavili potpuno različitu dijagnozu od one sa kojom su pacijenti primljeni na kliniku.
Autori studije su takođe obratili pažnju i na način i vrstu pogrešnih dijagnoza. Zaključeno je da dijagnoze pacijenata sa urogenitalnim problemima, oboljenjima disajnih puteva i psihičkim problemima najčešće nisu tačne. Doduše, naučnici upozoravaju da se rezultati u ovom aspektu moraju uzeti sa merom opreza, jer je opseg studije za tako nešto bio previše mali.
Ipak, rezultati studije su jasni i nedvosmisleni: „Kada se kod pacijenta utvrdi da je reč o teškom oboljenju, nije na odmet potražiti drugo mišljenje, naročito onda kada prepisana terapija nema efekta“, kaže Nesens.
Istraživanje na regionalnoj bazi podataka pruža prilično ograničene i uopštene odgovore. Međutim, rezultati se grubo poklapaju sa onima iz prethodnih studija. Tako je 2008. godine jedna velika analiza došla do podataka od 15% pogrešnih dijagnoza. Na to treba dodati i greške u praksi, koje se pre svega dešavaju u području hirurgije i ortopedije, i za koje takođe postoji statistika da je u 2015. registrovano više od 2 000 ovakvih grešaka.
Procenat koji je dobijen 2008. sastoji se od podataka iz raznih područja medicine.
Na primer, udeo grešaka u patologiji, radiologiji i dermatologiji, prema studiji, bio je između 2% i 5%. Mnogo češće bile su, na primer, greške kod čitanja rendgenskih snimaka, pisali su naučnici tada.
Nešto više vrednosti odredila je britanska studija iz 2012. godine: od 1 000 ispitanih smrtnih slučajeva iz deset različitih klinika, kod jedne trećine pacijentata u pitanju je bila pogrešna dijagnoza. Kako tvrde naučnici, to znači da je 5% tih smrtnih slučajeva moglo biti izbegnuto. Pritom su se, prema njihovom istraživanju, pre svega previđala česta oboljenja: zapaljenje pluća, akutno otkazivanje bubrega, rak ili srčana oboljenja.
(redinfoportal)
Dodajte komentar