Samoodbrana nije bila samo nečija devojka, u vezi koju sam kao i svaku prethodnu završila onda kada sam počela da se gušim i kada sam shvatila da ni on, kao i mnogi pre njega, zapravo ne može da me prati. Jer sam opet izabrala isti tip čoveka, emotivca sa kojim mogu lako da manipulišem.
Kroz manipulaciju emocijom, a za to sam maher, opet sam dobila sve što mi je trebalo u tom periodu i opet sam tu vezu završila tako što sam svu krivicu svalila na njega, znajući da apsolutno ništa nije kriv. A onda, da bih se još malo oprala pred sobom, izgovorila već puno puta izrečen tekst kako sam sve rekla na početku, kako je moj život prepun obaveza i kako njemu treba devojka kojoj će on biti prioritet.
Isti, a skoro isti scenario. Nimalo zahvalnosti za sve lepo što mi je pružio, jer ja sam šampion u isticanju tuđih mana i sve sam bolja, čini mi se, u tome, jer smatram da mi se tako može.
A onda je svanula ta nedelja, dan posle još jednog patetičnog raskida i moja spoznaja da moram da pronađem način da popravim sebi taj dan, jer sam duboko uverena da sam to zaslužila.
Sedim na reci i ispijam treću kafu, pa onda ne mnogo kasnije drugu čašu vina i naglas izgovaram molbu univerzumu da mi pošalje hitno nekog ko će me taj dan zabaviti. Samo da ne bude istog klišea kao svi prethodni i ako nije problem da me ne ženi, jer je to poslednja stvar koja mi treba u životu.
I tražim đavola, jer dokolica je đavolje igralište.
Nije mi dovoljna lepota trenutka, prirode oko mene, unutrašnji mir odavno nemam, jer sam navikla da živim svoje nemire. I drugarica kaže: „Sad sam se čula sa drugarom, idemo u neku kafanicu da popijemo piće tamo.“
Na putu do tamo, kraj nije kraj. Ako od njega ne napravim stihove i krećem da pišem pesmu od refrena i misli koje šapuću „veruj mi kad kunem se u laž“, polako dobiju neku formu i tako nastaju pesme.
Momka koji sedi za stolom gde smo sele ne vidim, ali sam registrovala stisak ruke pri pozdravljaju. Ne poznajemo se, par uvodnih rečenica i onda tišina. Shvatam da jedino sama sebe mogu da zabavim i krećem da pričam o svom sinoćnjem raskidu kao da prepričavam anegdotu. Kažem da ću svima koji piju kafu gledati u šolju, iako ne znam da gledam u šolju, i čujemo oko sebe osmehe, neke lagane teme i osećam da ću ipak dobiti neku lepu konotaciju.
Pri upoznavanju sa nekim stekneš neki prvi utisak i dok ne saznaš osnovne podatke — godine, zanimanje i ostalo — imaš neku pretpostavku. Na osnovu stiska ruke, načina komunikacije, brzine ispijanja malog točenog piva, u glavi mi je da je malo pre pomenuti momak neki relativno poznat dečko iz kraja i da verovatno nema legalno zanimanje.
A onda šok — radi u crkvi i studira teologiju.
Da se odmah razumemo, o crkvi ne znam ništa, o religijama još manje, jer imam neki davno izgrađen stav o tome da Bog može biti samo jedan. Pričam i šaljem misli i molbe univerzumu i to je moje viđenje Boga, jer verujem u energiju, pa kako god da se ona zove.
Ne, ne postim, ne ložim se na svetinje i branim samo one ljude koji su to svojom dušom i delima zaslužili.
Shvatam da se sprema da kad završi fakultet obuče mantiju i da je uslov za to ženidba, što takođe nisam znala. Shvatam da nije oženjen, da nema devojku i čujem da objašnjava da je jedan od uslova za ženidbu to da ne sme da bude razvedena i da, ne daj Bože, ali nikako ne sme da ima ni dete.
Čujem i ne verujem.
I vidim čoveka koji usred posta pije pivo, drži cigaru u rukama i sedi u kafani, ali apsolutno podržava stav crkve o tome da razvedena žena ne može da bude dostojna jednog popa.
I ponovo ne verujem.
Ne ulazim u temu, jer me ne dotiče, svakako se ne želim udavati, posebno ne za čoveka kome je crkva jedini izbor i poziv u životu.
Ali kako teče dan i kako puštaju kočnice pod dejstvom kafanskog dima, počinjem da ga vidim i shvatam da je zapravo jako simpatičan, da ima osmeh kojim je sigurno mnogo puta rešavao situacije u svoju korist, nasmejane oči i da deluje jako smireno braneći instituciju za koju radi i stavove koje ima.
Kafanica se polako zatvara i postoji onaj moment kada pametni odu kući, a mi — malo manje pametni, ili možda tačnije nezasiti, tražimo opcije za dalje. Kažem kako je grehota da odemo kući, a da ne čujemo muziku uživo. On unapred ima smišljeno rešenje, krećemo svi đuture iz dogovora da moramo u 2h da napustimo „objekat“, jer svi radimo sutra. Pristajem, ne sluteći da će mi ta noć ozbiljno promeniti tok emocija, pa i života.
Dolazimo u neki pomoćni objekat u sklopu terena za mali fudbal. Unutra samo i isključivo muškarci, svi istog profila s jedinom razlikom u godinama i količini pića koje su popili. Pevači, gitarista, njegov prijatelj – jarac raspoložen, drugarica koja je sa nama pevačica, i tu polako kreće atmosfera.
Čim sam ušla, videla sam poglede — ne zato što sam vrhunska riba, već sam jedna od četiri žene, uključujući i konobarice. Zabavljam se, igram, pomalo i pevam, iako je to jedna od retkih stvari koju baš ne znam da radim u životu, a jako volim, pa smatram da kao i za sve — kad nešto radiš iz ljubavi, sigurno je slušljivo. Ili se bar nadam da sam dovoljno kaotično interesantna da će me ljudi istrpeti. A uz to sam i pomalo bahata, pa ni ne marim šta ko misli dok je meni lepo.
Osećam da me sve vreme gleda, ali više iz radoznalosti nego kao neko kome bih se svidela. U momentu kada mi recimo treći lik prilazi i smara me, ustajem sa mesta gde sam sedela i prelazim kod njega, bez ikakve ideje da to činim sa nekim razlogom osim da se sklonim od lokalnih indijanaca.
I ta noć me je definitivno promenila.
Nastaviće se…
No tags for this post.
