Evo zašto…
U želji da svoju decu zaštite i sačuvaju od eventualnih povreda, roditelji često idu u krajnost i drže ih pod “staklenim zvonom”. Kako bi odrasla, postala savesna i svesna svoje okoline, deca moraju da iskuse na svojoj koži svet oko sebe.
Ni jedan roditelj ne želi da vidi svoje dete uplakano posle pada sa bicikla, rolera i sl, ali i to je deo odrastanja.
Odrastanje je trnovit put, pun izazova i zamki u koje deca često upadaju. Oni nisu odrasli i ne vide mogućnost da se sa visoke grane drveta može lako pasti, da stolica pod njima nije dovoljno čvrsta i da se može prevrnuti, da je parket klizav i da ne treba da se jure po kući.
Naravno da sve treba da ima svoje granice i da svako vi treba da prosudite do koje mere ćete detetu dozvoljavati da istražuje svet oko sebe. Roditeljima je ponekad teško da prihvate da deci njihovo lično iskustvo jako malo znači. Dok ne naprave svoje greške, deca vrlo teško mogu da spoznaju dubinu problema.
Jednom kada saznaju da postoje granice, deca će očajnički želeti da ih pomere. Vi ne morate nužno biti sa druge strane i pružati otpor. Možete biti njihov saputnik, neko ko će ih pri tom bodriti i nadzirati, umesto što ćete im braniti sve u šta žele da se upuste.
Roditelji koji svoju decu puštaju da prave greške, istražuju svet koji ih okružuje i padnu dovoljan broj puta, svesni su da im čine uslugu.
Ne radi se o nedostatku brige oko deteta, kao što bi neko sa strane mogao da pomisli. Radi se o pripremi za život. Da bi pronašla svoju nezavisnost i otkrila za šta su stvorena, deca moraju da ispitaju granice svojih mogućnosti.
Strpljenje je ključni faktor. Roditelji moraju da se naoružaju strpljenjem ako žele svoju decu da pripreme za izazove koje život nosi. Biti strpljiv i čekati da dete samo izvuče zaključak iz svojih postupaka i grešaka, daleko je učinkovitije od toga da mu sve servirate na tacni, tvrde psiholozi.
Na greškama se uči, i nije svaka greška neuspeh. Sa dovoljnim brojem ponovnih pokušaja, dete se uči istrajnosti. Zato, pustite ih da greše.
Dodajte komentar