Dado Topić napravio magiju kod Ivana Ivanovića (VIDEO)

Printskrin: Youtube/ maksic13

Vlado Georgiev gostovao je u emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem“. U ovom šou-programu popularni Barba je izveo nekoliko svojih hitova, a onda mu se na sceni pridružio i Dado Topić. Njih dvojica ukrstili su glasove, a publika je uživala. Vlado i Dado izveli su Topićev hit “Da li znaš da te volim”, i to na izvrstan način.

Njihovom izvedbom bio je očaran i Ivan Ivanović.

[box type=”info” align=”” class=”” width=””]Muzičar raskošnog talenta, bežeći od nemaštine u detinjstvu, pronašao je sebe u muzici, rano se osamostalio i postao otac, a gubitak porodice izuzetno je teško doživeo. „Otac je bio grublji, nije umeo ni rečima ni gestom da izrazi emocije, bio je kršan, krut, nikada me nije zagrlio, poljubio, uvek mi je toga falilo”

Dado o ljubavi:

Imao sam potrebu da volim i budem voljen. Ljubav je kad se probudite s božanskim saznanjem da nekoga volite, tad upoznajete novog sebe koji hoda po oblaku, kome je sve harmonija, sklad, ulazite u nestvaran svet gde je sve onako kako želite. Ako je ljubav uzvraćena, dešavaju se čudesa koja, nažalost, ne traju dugo. Niste svesni kad nastaje, ali je jako bolno kad prestaje. Ljubav je u biti davanje, bitno je da tinja, ne mora da bude svemirska svetlost Aurora. Treba živeti s tim da se ljubav dogodila, a ja sam imao sreću da je doživim. Prvog sina dobio sam u 21. godini, hendikep je dobiti dete kada nisi zreo. On je momak na mestu, a za mlađeg sina kažu da je divno s njim razgovarati, biti s njim u društvu, da ima neke osobine koje su posledica mene kao oca i Mire kao majke. Mislim da sam uspeo da mu pružim zaštitu i razumevanje, ali i slobodu da on ima pravo na svoje mišljenje u prostoru u kome priznaje pravo na moje stavove i da se u tome ne takmičimo. Odrastali smo zajedno kao ravnopravni ljudi. Nije lako biti otac. Kako sin odrasta, Mira i ja osećamo zadovoljstvo zbog njegovih kvaliteta, ali moramo da prihvatimo istinu da on ima sve manje vremena za nas i da je to ono što smo mi hteli, da se osamostali. U dubini duše mi bismo ga hteli što duže u našem zagrljaju. Teško mi je pala smrt brata početkom devedesetih godina. Ostavio je troje dece, prigrlio sam ih kao svoju. Posle njega prebrzo su mi umrli otac, pa mama, i to mi je bilo strašno. Dok sam ih imao, to je bio moj čopor, moje pleme unutar koga sam imao zadovoljstvo da budem koristan. Bio sam njihov ponos, sin i brat koji je dokazao nešto što je krenuo u životu. Sama spoznaja da ih više nema zna duboko da zaboli. Sada u mom plemenu imam punu kompenzaciju. Drago mi je što je moj život izgledao ovako./box]