Koliko se danas razlikuje način putovanja u odnosu na vreme pre digitalne ere i pojave društvenih mreža? Da li sporo putovanje može postati novi trend?
Može se slobodno reći da je putovanje postalo neka vrsta izazova na društvenim mrežama koji zapravo negira njegovu suštinu.
Ako znamo da nas putovanja čine srećnima, proširuju naše vidike i znanja, utiču na našu otvorenost ka drugačijim kulturama i običajima, zašto onda ne težimo da od njih izvučemo što više koristi za naš razvoj kako bismo postali bolji i duhovno bogatiji.
Nažalost, to više nije trendi. Ljudi danas retko putuju iz tih plemenitih razloga, već banalizuju putovanja i svode ga na takmičenje ko je otišao dalje, ko je „čekirao“ više znamenitosti za šta je objavio selfi dokaze na svojim profilima na društvenim mrežama.
Sve se svelo na običnu jurnjavu za atrakcijama, luksuzom i egzotikom kako bi se na brzinu „lupio pečat“ Ajfelovog tornja, Koloseuma, Kineskog zida, Kipa slobode…
Sporo putovanje
Da li se to vreme menja, pitanje je koje se samo nameće nakon uočenih novih trendova u turizmu, koji vraćaju nadu da bi uskoro mogli da putujemo na sasvim drugačiji način.
Zamislite da krstarite kolima preko Amerike bez posebnog cilja i liste stvari koje morate da uradite i vidite. Jednostavno jezdite kroz predivne predele i zastajete tamo gde vam pogled zastane i srce zaigra. Ili ste u vozu na putu od Pariza do Azurne obale, pa odlučite da izađete u Avinjonu i istražite Provansu pre nego što se sa nekom dobrom knjigom smestite u ladovinu borova na obali. Nema aviona, telefona, slikanja selfija i postova na društvenim mrežama, samo vi, vaši saputnici i ideja slobode i uživanja.
Znamo li uopšte da uživamo na putovanjima ili smo već mehanički naučeni da radimo uobičajene stvari bez iskrene želje da probamo nešto novo, da otkrijemo nešto nepoznato i da upoznamo nekoga ko nije svoj digitalni avatar.
Potreba da se život uspori i dedigitalizuje stigla je i do putovanja. Iz neobičnog društvenog pokreta „slow food“ iz Osamdesetih godina prošlog veka, koji je nastao u Italiji u znak otpora otvaranju restorana brze hrane McDonalds, trend se širio i na druge životne sfere, pa je tako danas stigao i do putovanja.
Osnovna ideja je da se uspori i da se uživa. Vreme ne treba da bude novac, ali treba da bude dragoceno je nezvanični moto osoba koje su danas pristalice sporih putovanja. Nemate ga dovoljno da biste ga trošili na površne i banalne stvari, ali nemojte da ga štedite kada istinski uživate, opuštate se i saznajete nešto novo. Bacite sidro tamo gde vam je dobro.
Birajte spore načine prevoza: automobil, voz, bicikl, brod. Pešačite! Upoznajte svako novo mesto tako što ćete probati lokalnu hranu, naučiti da je spremate, piti sa lokalcima u kafani koja nije fensi, upoznati nove ljude i steći nova prijateljstva. Napišite i pošaljite razglednicu, odvezite se do pošte biciklom, a usput svratite na pijacu i od seljaka kupite voće i povrće iz tog kraja.
Turističke atrakcije nisu samo one koje stoje u prospektima i koje obleću milioni užurbanih turista, koji jedva čekaju da bace kratak pogled na Mona Lizu pa da idu dalje. Sve može da bude zanimljivo – način života, običaji, lokalni događaji i festivali, neobična hrana i piće, druženje.
Kod ovakvog načina putovanja doprinosite mnogo budućnosti planete. Ne samo da utičete na smanjenje negativnih efekata turizma i, što je posebno važno, niste deo prekomernog turizma, već podstičete i razvoj lokalnih zajednica, doprinosite njihovoj dobrobiti, oplemenjujete se uzajamno i sebi dajete trajni pečat.
Spori turizam je značajan i sa ekološkog stanovišta jer pomažete smanjenje emisije štetnih gasova. To je još jedan trend koji postaje sve popularniji. Posebno je značajno, da ovakvi trendovi imaju sve više pristalica među milenijalcima ali i najmlađima koji pripadaju takozvanoj „generaciji Z„. Oni pokazuju sve više sluha za odgovoran turizam i biraju takva putovanja koja ne ugrožavaju prirodu, lokalno stanovništvo i samu planetu.
(travelmagazine.rs/pixabay)
Dodajte komentar