Slika sveta koji poznajemo konstruiše se u našem mozgu. Kako do toga dolazi? Putem brojnih receptora informacija koje dolaze iz naše okoline.
Oni nam omogućavaju da osetimo miris pokošene trave, čujemo cvrkut ptica, vidimo dugu, dodirnemo ali potom i okusimo tek ubrano voće sa drveta. Naš mozak svim tim informacijama daje značenje, piše FakeNews Tragač.
Ove sposobnosti čoveka nazivaju se čulima. Međutim, da li se spisak čula završava na ovih pet koje smo nabrojali?
Jednostavan odgovor na ovo pitanje je – ne. Ipak, da bismo odredili koja to sve čula čovek poseduje sem vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira, moramo prvo jasno definisati šta su to čula.
Prema rečniku Američke psihološke asocijacije čula su „bilo koji medij preko kog se prikupljaju informacije o spoljašnjoj sredini ili o stanju sopstvenog tela u odnosu na okolinu“. Još jedan bitan dodatak ovoj definiciji jeste da „svako čulo ima svoje receptore, reaguje na karakteristične stimuluse i ima svoje puteve do određenog dela mozga“.
Dakle, osim toga što se preko čula prikupljaju informacije o spoljašnosti, da bi se nešto definisalo kao čulo ono mora imati i sopstveni receptor i zaseban put do određenog dela mozga.
Teorija o tome da čovek poseduje pet čula datira još od Aristotela, koji treći deo svoje knjige De Anima (O duši) otvara sledećom rečenicom: „ne postoji šesto čulo kao dodatak za pet nabrojanih – vid, sluh, miris, ukus i dodir“.
Čak i Aristotel govori o čulnim organima (receptorima) kao preuslovu za funkcionisanje čula. Međutim, u Aristotelovo vreme nije nam bilo poznato kakvi se sve receptori nalaze u ljudskom telu i čemu služe. Danas je drugačije.
Među neuronaučnicima već neko vreme vodi se debata o tome koliko čovek ima čula. Stiv Drejper sa Departmana za psihologiju Univerziteta u Glazgovu smatra da se argumentovano mogu braniti teze o tome da čovek ima 3, 9, 21 ili čak 33 čula, ali i da je svaka od tih argumentacija ograničena. Teza o tri čula svodila bi se na to da imamo receptore za svetlosne, hemijske i mehaničke nadražaje, dok bi teza o 33 čula uključila nijansiranu listu mehanizama i radikalno drugačiji pristup ovoj temi.
Ali koja su to čula koja je Aristotel prevideo? Među najpoznatijima je propriocepcija koja predstavlja osećaj sopstvenog pokreta, sile i položaja tela. Bez nje ne bismo mogli da učinimo naredni korak a da o tome ne promislimo, niti bismo mogli da koordinišemo svoje pokrete. Tu su i ekvilibriocepcija, odnosno naš oseć za ravnotežu; termocepcija, to jest, osećaj za toplo i hladno; nociocepcija odnosno osećaj za bol ili štetne nadražaje…
Iako tzv. „šesto čulo“ često označava mističnu, neobjašnjivu sposobnost pojedinaca da naslute ili predvide određene događaje, sam termin zapravo je nastao od pogrešnog shvatanja da čovek ima samo pet čula. Šesto čulo, zapravo, ima svako od nas. Kao i sedmo, i osmo i deveto.