Lepa Brena osvojila je srca publike širom bivše Jugoslavije već u ranim dvadesetim godinama, i dan-danas uživa ogromnu popularnost, ali joj ponekad nedostaje da bude “obična žena”.
Najčešće je viđamo doteranu od glave do pete, ali je u kućnom izdanju kao svaka druga žena.
– Najviše volim moje kućno izdanje, pogotovo u zimskom periodu, imam udobnu pidžamu, te neke pape, debele čarape i dobar bademantil. Volim ujutru da ustanem i da mi taj dan počne sa repom ili šnalom na glavi, bez ikakve šminke i prvih sat vremena volim da provedem mirno, uvek prošetam po dvorištu. Taj balans koji čovek ima u kući je nešto što je svima potrebno. Volimo da se okupimo, odemo u nabavku, ne želim da izigravam zvezdu tog kalibra da uzimam sve onlajn. Ne možete praviti od sebe ličnost sa jednim kredibilitetom time što nećete otići na pijacu. Te gluposti se dešavaju samo kod nas.
Kako ljudi reaguju kada vas vide na pijaci?
– Prilaze uvek, idem svaki put kod istih ljudi i javim im se svima. Sa mnom ide ekipa da mi pomogne da spakujem sve kese u kola. Volim taj običan kontakt sa ljudima, tek onda shvatite svoju suštinu, možda sutra više neću biti popularna, a moram da odem na pijacu. Ne bežim od tih normalnih stvari. Volim da se vratim u taj život i pobegnem od te Lepe Brene. Bilo je i uspona i padova, ali se ničega ne bih odrekla, sazrela sam, patila, plakala, ali sam naučila šta više ne treba da radim, i kojim putem treba da idem, uglavnom onim kojim se ređe ide.
Stalno ste u javnosti. Kako uspevate da održite tu pozitivnu energiju?
– Veoma sam organizovana, malo treniram, zdravo se hranim, koristim vitamine i suplemente koji su zaista fantastični i daju mi životnu energiju. Bavim se poslom koji volim najviše na svetu. Pokrenuli smo sada kao što znate još jedan posao, i odatle radost i sreća. Ne volim puno da skitam noću, kada je poseban povod onda volim da se provodim sa društvom. Sve što se dešava posle ponoći, ako ima puno alkohola, ne može nikome da donese ništa dobro, ni pametno.
Da li kupujete poklone jedni drugima za Novu godinu?
– Nama je najvažnije da kupimo poklon unuku, i sa Aleksandrine i Filipove strane je mnogobrojna rodbina i svako nastoji da kupi nešto originalno, Aleksandar nam je epicentar. Za ostale članove znamo šta kome fali, uglavnom su to neke sitnice, ali ispod jelke mora biti paketića.
Navikli smo da za krsnu slavu tradicionalno spremate sarme, hoće li ih biti na trpezi i za ove praznike?
– To tradicija koju je uspostavio Boba jer on ima poseban recept. Nisam vešta zavijačica, ali volim da se pridružim jer je uvek velika radost kada su praznici, deca uživaju, kućne pomoćnice vole da pevaju i igraju. Viktor je ovoga puta bio zadužen da ispoštuje tatinu tradiciju. Obavezno se pravi domaća pogača, moramo da imamo sve što je zabranjeno, od čega se gojite, pite sa sirom… Imamo još jednu ženu koja nam pravi oblande sa čokoladom i vanila kremom, ruska salata je tu, ono što volim i što me podseća na detinjstvo su šapice i fale mi bombone u bojama i sjajnom papiru. Volim sve što ima miris detinjstva. Trpeza je uvek puna i uvek se prejedemo, i treba sada da se prepustimo čulima i relaksaciji.
Imate li neostvarenih želja?
– Uvek želite sebi i porodici zdravlje, želim da ne bude turbulencija u ekonomskom smislu i da samo idemo dalje. Ne trebaju nam veliki uspesi, samo da živimo i volimo se, radimo i okupljamo, da imamo mirniji i stabilniji život.
Kada ste spomenuli zdravlje, ranije ste pričali o trombozi. Da li je sada sve u redu?
– Prvi put sam se susrela sa tim na koncertu kada mi je ruka bila plavoljubičasta, sutradan sam bila u bolnici, a drugi put na treningu u Turskoj. Shvatila sam da svako preterivanje i prelaženje granica ne sme da se desi, to mi je bila ozbiljna lekcija. Počela sam da pazim na sebe, znam šta smem, a šta ne smem. Imam mala ograničenja i shvatila sam ih kao životno pravilo i tu nema problema.
Prošlo je više od četiri decenije kako nastupate. Kada se prisetite tog početka, kakve uspomene nosite?
– Počela sam da pevam sa 16 godina po festivalima, posle godinu, dve dana sa lokalnim bendom u Brčkom, i na igranci sam bila do 12 sati noću. Svi profesori su znali da nastupam i sutradan sam uvek bila prva ispred table da odgovaram. Morali su da vide da li sam i dobar učenik, izborila sam se nekako sa time, učila sam do tri, četiri sata noću. Bila sam spremna da se uhvatim u koštac sa životnim izazovima jer nisam imala nikoga iza mene.
Da li su mladi bili srećniji u vaše vreme?
– Danas treba biti obazriv sa informacijama, treba da kontrolišete šta decu interesuje. Deca ne treba da slušaju i gledaju sve, i prerano da vide neke stvari, naročito što se tiče seksualnog života jer je to transparentno.
Stalno ste okruženi ljudima, ali da li je bilo trenutaka kada ste bili usamljeni?
– Prvi put kada sam osetila da sam usamljena bilo je kada sam rodila Stefana, tek sam onda shvatila tu vrstu ljubavi koja mi je nedostajala. To životno nadahnuće je zaista teško opisati.
Nedavno ste započeli novi biznis sa čarapama…
– To je bila moja velika želja još od 1987. godine jer sam toliko padala po bini i cepala čarape, često sam pevala u iscepanim čarapama. Za vreme korone se rodila ideja i znala sam već kako to treba da izgleda, najveći problem je bio organizovati Bobu i Filipa da mi pomognu oko realizacije. Nosila sam ove čarape na svim nastupima, sprečavaju oticanje nogu, nemate celulit, ne vide se ožiljci. Bobina ideja je bila eksperiment sa ananasom.
Volela sam da se igram Kauboja i Indijanaca
Pevačicu praznici asociraju na detinjstvo, koje je za nju bilo jedno od najlepših i najbezbrižnijih perioda jer je vreme provodila napolju sa drugom decom, igrajući se dok ne padne mrak.
– Moja generacija nije imala ni fiksni telefon, a kamoli mobilni, rodili smo se u vreme kada je počeo tehnološki napredak, stigli su usisivači, mašine za pranje veša, televizori, o internetu je čovek mogao da sanja, ali sam bila srećno dete. Izlazila sam napolje da bih se družila, igrali smo se kauboja i Indijanaca, žmurke, crtali smo, bili smo kreativni. Današnje generacije nemaju lični kontakt, druže se preko društvenih mreža – istakla je pevačica.
Izvor: PressSerbia/Blic
Dodajte komentar