Home Entertainment ANGELINA PETROVIĆ: NISAM NIKADA BILA ROB SVOG STVARALAŠTVA, VEĆ LASTA ŠTO OČAS POSLA PRELETI NEBO!

ANGELINA PETROVIĆ: NISAM NIKADA BILA ROB SVOG STVARALAŠTVA, VEĆ LASTA ŠTO OČAS POSLA PRELETI NEBO!

od Jelena Filipovic
0 komentara

Nebrojeno puta sam ponovila da mi je malo jedan život da napišem sve što želim.


I dok nastaju ovi redovi, preliva me talas radosti jer sam još jednom delu rekla zbogom. Dala sam mu život, a ono meni nova krila. Posle devet napisanih romana sigurna sam da je duša stvorena da se „koristi“ za živi svet, da podari vernost i plemenitost, dotakne suzu u oku, osmeh na licu, sasvim je svejedno. Tek u neživom raste i buja. Moja duša živi u dva sveta i često u snu osetim preplitanje oba, žustre rasprave koje vodim sa sobom kada treba odlučiti kuda krenuti. Maštovitost me uvek vodila onoj čarobnoj distanci kada sam se teturala i zanosila pitajući se ko sam zapravo ja. Ovo je jedini trenutak da se suočim sa sobom na tako surov način, jer sada izlazim iz svoje komforne zone i delim sa Vama, dragi moji, najintimnije trenutke ličnog bitisanja. Reč autora i nema drugu svrhu. Podseća na traženje oproštaja ili borbe za milost, a suštinski treba da bude samo jedan običan tekst o nastajanju moje nove knjige. Čini mi se da sam nedavno počela da je pišem, toliko je i dalje živo osećam, iako želim naš rastanak čitavim bićem. Nisam nikada bila rob svog stvaralaštva, već lasta što očas posla preleti nebo i potraži novi svet u kome me čeka još jedan prazan list papira.

Protekla decenija opasno vibrira u mom srcu i umu. Da se desila, svedoci su moje knjige. Znam, što brže protiče vreme, tim više se skraćuje sećanje ljudi, jedini opipljivi tragovi su obično neke sasvim nebitne sitnice. Kasnije postaju uspomene. Poslednji put pisala sam sličan tekst nakon osmog romana. Ima tome više od dve godine. Osećanja nisu ista. Kako raste broj mojih naslova, opada onaj stid sa kojim sam se suočavala kada je trebalo podeliti najdublju intimu sa čitaocima. Danas osećam da smo jedno, toliko toga smo prošli zajedno, nisam Vam nepoznata. Osećam da me znate u dušu i da više ništa ne mogu napisati, a da Vam bude novo. Ipak, ne želim da propustim ovaj veoma važan trenutak u svom životu, kakav je pisanje ovakvog teksta. Lično, doživljavam ga kao razgovor sa sobom ili obično pismo koje ću poslati na mnoge adrese. Kako god, pred Vama je.

Ono u šta duboko verujem je da sam svakim svojim delom čitaocima ponudila svoju unutrašnjost bez straha na kakvog demona će naići, kao da sam poverila dragoj osobi da će me sve što sam napisala koštati života, ali jednostavno moram da ostavim belešku u kojoj stoji trag kako se osećam kada posle dve godine pisanja odložim papir, svesna da je jednoj priči došao kraj, da sam zatvorila vrata što su mesecima škripala u mom umu, a otvorila nova, još neupotrebljena, spremna za novo delo.

Ipak, svaki moj životni plan odavno je uništen, jer sam posvećena pisanju, oslobođena demona slavoljublja, sigurna da rasipam „grehove“ pišući godinama priče koje me teraju da se zamislim gde se nalazi ključ koji otključava taj davno zarđali katanac moje umetničke slobode. To je jedino ropstvo koje priznajem, sve ostalo je iluzija. Nekada pomislim, istina kada me ponese ona najuzvišenija emocija, kako ću jedina pročitati svoje delo, a potom ga spaliti. Ali nebesko prostranstvo mi uskraćuje taj smeli poduhvat i ukazuje na put beskonačnosti i večite težnje da stvaram. Onda se postidim. Ne mogu se pohvaliti da sam dostojna nebeskog prijateljstva i poput tvrdoglavog deteta zgrabim svoj roman, željna da ga predam u tuđe, realnije ruke, u srca koja tek treba da se sjedine s mojim, u duše čija dubina i lepota nadvisuju moju.

ANGELINA PETROVIĆ: NISAM NIKADA BILA ROB SVOG STVARALAŠTVA, VEĆ LASTA ŠTO OČAS POSLA PRELETI NEBO!

Foto: Privatna arhiva

U ovih par rečenica sam otkrila svoj životni zaplet, uverena da je iz tih izvora potekao i zaplet romana „Iznutra“. Moja deveta knjiga je konačno ugledala svetlost dana, ali pre nego se to dogodilo, proveli smo zajedničku noć kao najveći ljubavnici, oni koje poveže ljubav, a rastavi strast. Sada želim novu ljubav, da volim sve dok je ne pretvorim u strast. Shvatite me, pisanje je i vernost i nevernost, a ono što stoji između mene i mog dela su junaci i njihove sudbine. Oni su graničnici mojih emotivnih stanja, ona živa bića kojima sam podredila sebe u celosti. Bila bih sebična kada bih otkrivala šta se to dogodilo Vladimiru, Tihani, Strahinji, Sabini, Ramoni, Ratku. Ne, neću to učiniti. Vi, koji volite moja „ludila“, „ljubavi“, „grehove“, sigurno ćete zaviriti i zaploviti mojom rekom uspomena, emocija, šokova. Turbulentno ili mirno, svejedno je.

„Ono što me jedino može usrećiti je sposobnost da kažem istinu, a da nikog ne povredim“, citiraću italijanskog reditelja Federika Felinija, čiji film „Osam i po“ gledam kada god me neka neuka ruka povuče u provaliju. Gledam, a pitam se da li je moguće da toliko umetnosti staje u dva sata gledanja filma, a onda se trgnem, svesna da je stvaranje trajalo godinama. Slično je i sa knjigom koju volite, čitate, štedite stranice, ali kraj se ipak približava. Strastan čitalac za dan pročita delo koje je nastajalo dve-tri godine. Ne razmišlja o dilemama koje su mučile pisca, traži lično zadovoljstvo i to je u redu. Pisac nema prava da traži milost, sâm je izabrao svoj put. Srećan je kada ugleda osmeh zadovoljstva na licima čitalaca. Nema veće nagrade. Nije sve bezazleno kako se čini na prvi pogled. Sujeta nas razara, ta podmukla bolest, ta nema nesposobnost da se suočimo sa porazima. Najveći su piščeve blokade. A dešava se, jer ako se osvrnem na protekle dve godine stvaranja romana koji držite u rukama, ne mogu a da ne spomenem pandemiju. Donela mi je strah i tišinu, kao sekiru što me kolje i mač kojim se branim. Bila je to opasna blokada koja me prisilila da izađem iz svog začaranog sigurnog sveta i oduprem se virusu. Pobedila sam ga, poterala ga zajedno sa svim mogućim nesuglasicama i nastavila da pišem.

Zgrabila sam tišinu, poterala strah svom silinom, prepuštena talentu i iskustvu, vođena pričom svog sina, koja je iznedrila roman „Iznutra“. Davidove ideje odavno pretvaram u svoje romane, ali ne mogu a da ne naglasim da sam ostala nema kada mi je rekao: „Imam jednu priču, mota mi se po glavi, da li bi je čula?“ Nikada ne odbijam takve darove. Pisac može da bude genije, ali ako ne zna da ispriča priču, njegova genijalnost ostariće pre vremena. Prvi utisak je bio da ja to ne mogu, da je komplikovano, da je to struktura koja će mi isisati i poslednju kap krvi, ali upravo ta nedoumica je bila osnovni motiv da započnem roman. Nije bilo lako, nije nikada lako u životu ma čime da se bavimo, ali pisanje je usud ‒ moć ravna ljubavi. Volite i ne možete bez takve magije. Samo onaj ko je na leđima nosio takav energetski balon sposoban je da leti visoko, a da se spušta vrlo oprezno, gotovo nečujno. Zašto sam ovo rekla? Pisanje ne podnosi glamur, tu užasnu buku, tada postaje opsesivno oružje upereno protiv autora, već voli tišinu, mirnu oazu sećanja, jer samo iz takvog mira nastaju one ekstaze koje oseća čitalac. Jedino tišina stvara vir i buru.

Uverena sam da sam osvojila još jedan čuveni stepenik kojim se godinama penjem ka onom vrhu gde žive umetici što za sobom ostavljaju trag. Pa neka je i poput poroka, pritiska na čula, samo na takvim visinama leži se na dušeku umetnosti. Svi ostali su kopija. Nisam se štedela ni ranije, pa ni sada, već čitaocima podarila izlive najdubljeg osećanja, bekstva iz jednog u drugo srce. Nekada je sve ličilo na vrisak raskalašne umetnice, potom na gušenje bolesnog čoveka, ali uspela sam da povratim dah, a preterano zapete živce nastale usled usijanja (oprostite mi ove simbolične slike, ali svako drugo poređenje bilo bi laž) uspela da smirim, kao muškarac svoje seme još toplo od krvi.

Danas na umetnost gledan novim očima, valjda je tako moralo da se desi nakon devet objavljenih knjiga. Pretvorila se u lik koji ide u svako moje delo. Kakva je moja umetnost, piše između redova. Ona je svoje mesto tu pothranila. Živa voljom i mudrošću svoje prirode, spremna da me stavi na najgore muke ako skrenem sa takve staze. Pišeš, Angelina, jer se toga ne možeš odreći, šapuće mi neprekidno. Svesna sam da mi je ceo život pretvoren u stanje napetosti koja lagano prerasta, kako roman odmiče, u stanje one prijatne dramatičnosti iz koje nikuda ne bih odlazila. Tada sam svoja, stabilna, sigurna. Dug je put do takvog delirijuma, bar je moje iskustvo tako. Postižu ga uporni, hrabri, talentovani. Sopstvena volja druguje s dramskim efektom, moja duša zapliva onim bistrim vodama i na obali me čeka beskonačnost.

Gete je napisao: „Ako želiš da u svojoj vrednosti uživaš, moraš svetu neke vrednosti da podariš.“

Darujem Vam, poštovani čitaoci, svoj deveti „greh“, roman „Iznutra“. Lagano uzimam pero i stasavam za novo delo dok čekam da otkrijete šta se to krije negde iznutra, zadovoljna i radoznala istovremeno da čujem one reči na koje Vas podsećam poslednju deceniju:

Hvala čitaocima, koji će reći dve jednostavne reči – lepo je!

Može vam se svideti

Leave a Comment

PRess Serbia