U zajedničkom životu često dolazi do nesuglasica i nerazumevanja, što uzrokuje zahlađenja odnosa među partnerima. Zaboravljamo sve ono dobro, a primećujemo samo negativne stvari oko sebe. Pročitajte savete terapeuta kako da ojačate vaš brak.
Sara Sajders je mama dva dečaka, a uz to i terapeut i lični trener za roditelje u ranijim dečjim godinama. Nakon iskustva sa postporođajnom depresijom i anksioznošću, od kojih se izlečila pre tri godine, sada pomaže novim mamama da se usmere na prelepo putovanje majčinstva dok uče da vole i prihvataju sebe.
Sara govori kako je sa svojim suprugom na samom početku braka prošla kroz dosta nesuglasica, koje su u stvari nastale zbog njihovog različitog jezika ljubavi. Doživljavao je ljubav kroz ohrabrujuće reči i lepa dela, a ona je, pak, ljubav osećala putem kvalitetno provedenog zajedničkog vremena i fizičkog kontakta. Ukratko, problem se sveo na to da su ove razlike stvorile pritisak i nerazumevanje oko toga kako je najbolje da pruže ljubav jedno drugom.
Jedna od lekcija koje je još rano naučila jeste da je moć zahvalnosti za male stvari zaista ogromna. Jednom kada je shvatila da on pokazuje ljubav kroz iznošenje smeća, pranje sudova ili menjanje gume na automobilu, bilo joj je jasno da sve to zaslužuje njenu ogromnu zahvalnost.
Međutim, činilo joj se pomalo neprirodno da se zahvaljuje na tako uobičajeim stvarima. Na početku je bilo prilično neobično, ali znajući šta joj dobro to donosi, počela je verbalno da obelodanjuje njegove načine na koje joj je pokazivao ljubav.
“Hvala ti što si izneo smeće, ljubavi.”
“Hvala ti što si uspavao decu.”
“Hvala ti što si platio račune.”
“Hvala ti što si se setio da zakažeš deci pregled kod doktora.”
“Hvala ti što si zakazao bebisiterku za veče za izlazak.”
Da li je ijedan od ovih potupaka bio neobičan? Ne baš. Osim te noći za izlazak, naravno – svi znamo da to jeste pomalo čudo. Ipak, ta upornost koju je primećivala, način na koji je on doprinosio da se porodica kreće unapred, sve to je i želela da mu pokaže da vidi.
Kada je razgovarala sa prijateljima i klijentima na poslu o svojim postupcima zahvalnosti mužu, obično su komentari bili: “Pa, ne osećam se zahvalno za te stvari. Ne čini mi se iskreno da govorim hvala kada to ne osećam.”
“Ipak, to čini tvoju zahvalnost, a ne zahvalnost tvog partnera. Ti se ne zahvaljuješ da bi se sama osećala bolje, već zbog njega. Zato, nije obavezno da se i sama osećaš u tom trenutku ispunjeno i uzbuđeno svaki put. Njihovi mali aktovi su njihova ljubav prema tebi; zahvalnost je tvoj način da uzvratiš”, na ovaj način to pojašnjava Sara.
Drugi su joj, pak, davali drugačije odgovore:”Moj partner to svakako treba da uradi. Zašto bih se ja njemu zahvaljivala uopšte na tome?” To je zaista istina. Ukoliko je vaša veza istinsko partnerstvo, i ti i tvoj partner treba da birate načine da vaš porodični život unapređujete bez potrebe da to tražite jedno drugom ili se zahvaljujete. Ipak, zar nije lepše biti svestan i istaći to?
Istina je da se mnogi od nas osećaju neprimećeno i uzeto zdravo za gotovo u svojim domovima, u partnerskim odnosima i porodici. Jedan staratelj u većini porodica radi ogroman broj kućnih poslova, te većina urađenog ostane neprimećena. U isto vreme, onaj koji radi na poslu se vrlo često ne oseća voljeno, jer mu je na drugačiji način porodica prioritet.
Sara konstantno sluša muževe i žene kako ponavljaju da su umorni jer nose teret nezahvalnosti. Znaju da im je posao “nešto normalno”, ali ipak bi volele da neko primeti taj njihov doprinos. Žele da to nekom znači. Da budu cenjeni.
“Sve to može jedno HVALA da uradi! Ove jednostavne reči su veoma moćan način da pružite pažnju, da primetite jedno drugo. Biti primećen i voljen, cenjen za ono što jesmo i što dajemo, to je ono što svi želimo u životu.
Kada pokazujemo zahvalnost svojim partnerima za njihove zasluge, čak i one najmanje, govorimo:”Cenim to što služiš ovoj porodici na takav način. Primećujem tvoj rad, zaista jeste važan. Molim te, nemoj prestajati.”
To je osnovni zakon psihologije. Čim nešto hvalimo, to pojačavamo. Što pojačavamo, vidimo mnogo više istog.
Ukoliko ignorišemo svakodnevne aktove ljubav koji čine naše živote boljim, ako uvek čekamo nešto neobično da bismo to pohvalili, retko ćemo biti zahvalni.
Tu je i najvažnija stvar: čim počnemo da govorimo sebi da nije potrebno zahvaljivati se partneru na svakodnevnom trudu u životu, shvatićemo da nam u stvari ništa i nije ostalo da budemo zahvalni, jer ipak je taj svakodnevni život ceo naš život u suštini.
Sve to pranje veša ili sudova, zadaci i školske proslave, ništa od toga nisu margine života. To je sve ono zajedničko što imamo. Ukoliko čekamo da naš partner učini nešto zaista posebno da bismo pokazali zahvalnost, izgubićemo onu lepotu svakoga dana ponaosob. I naravno, treba imati na umu i činjenicu da je ta osoba pored nas u stvari naš najbolji prijatelj i da sve to delimo međusobno.
Zato, nemojmo dozvoliti da ne primećujemo ono što je bukvalno pred nama. Pogledajte u svom domu. Pogledajte ko je ta osoba koja je u prelepom haosu sa vama. Zaista osmotrite tog muškarca ili tu ženu pored sebe, primetite sve to što čini, a zatim i taj preumorni, ali ipak zadovoljni izraz lica. I samo recite HVALA”, savetuje mama Sara.
Dodajte komentar