Mama koju su mnogi kritikovali nam iskreno govori o situacijama u kojima se nalazi kada jasno daje do znanja da je rutina njenog deteta preča od bilo čega.
Mnogo puta smo u stanju da osuđujemo i preispitujemo nečije postupke i odluke, naročito kada je vaspitanje deteta u pitanju. Naravno, tu uvek mislimo da smo najpametniji i da znamo bolje od drugih. Izabela, mama jednog dečaka, iskreno nam priča o tome koliko joj ljudi “pametuju” kako i šta treba da radi sa svojim detetom.
“Moj sin puni dve godine sledeće nedelje. Njegovo vreme za odlazak u krevet je sedam sati uveče. Nekada, kada se ne oseća dobro ili kada je imao naporan dan, odlazi u krevet i ranije. Kao njegova majka, prepoznajem znake na njemu kada je preumoran ili bolestan. Ako mene pitate, ovo je zdravorazumsko razmišljanje, međutim ima mnogo ljudi koji veruju da je u redu ne ispoštovati vreme svaki put. Neću imenovati sve tragove premorenosti na svom detetu, jer to nije poenta moje priče, jer ti ili ih vidiš ili ne, ili pak vidiš ali ignorišeš.
U poslednje dve godine mnogi su mi govorili kako se previše držim te svoje rutine i da bi trebalo malo da se opustim jer je to dobro za njega!
Mislim da je ovo najgluplji komentar koji sam ikad dobila. Kada bih se složila sa tim, moj sin onda očigledno ne bi bio na rasporedu.
U poslednje vreme, kada razgovaram sa odraslima o predstojećoj proslavi Nove godine, svi govore o tome da će početak biti posle šest sati. Tada se okrenem prema svom suprugu i kažem mu da mi nismo u mogućnosti da povedemo svog sina. Nakon dve sekunde dolazi odgovor u kome se svi čude i pitaju: “Zašto?”
Uvek mirno odgovorim da je razlog to što on odlazi na spavanje u sedam sati. Stoga će nam biti potrebna bebisiterka. Uvek pomislim kako je ovo kraj razgovora. Znate da bi uvek trebalo da poštujemo tuđe rasporede i razloge.
Oni zatim nastavljaju: “Kakve to veze ima?”
Moj odgovor bude da je to vreme blisko njegovom vremenu odlaska u krevet.
“Zar ne može spavati tamo?”
“Ne.”
“Može spavati u autu tokom puta.”
“Ne, ne može.”
“Zar ti nisi nikada spavala u autu?”
“Ne.”
“Zar stvarno? Baš nikada?”
“Ne.”
“Trebalo bi malo da se opustiš, lepo je pomalo živeti život.”
Moj odgovor onda uvek bude: “Moj sin ima bogat život, tako da njemu nije stalo da spava u kući stranca. Njegov raspored je uvek na prvom mestu.”
Najgore je što i posle ovoga umeju da nastave sa razgovorom.
Sada ću vam svima reći, mogu stopostotno da vam garantujem da moj sin ne leže u krevet u sedam sa mislima: ” Bože, život tako nije fer. Kada bih samo mogao da legnem u krevet u deset i zaista živim i razbijem tu rutinu. Život je užasan. Samo želim da ostanem budan sa gomilom odraslih koje uopšte ne poznajem.”
Mogu vam garantovati i to da je moj sin veoma srećan i zdrav. Ima redovan, zdrav raspored, tako da mi nije baš jasno zašto je to problem ljudima koji čak i nisu deo njegovog života. Detetu njegovog uzrasta je potrebno 12-14 sati sna dnevno. Moj sin odspava nakon ručka, između jedan i tri sata popodne. Zatim, u toku noći, on spava jedanaest sati.
Potpuno srećan i zadovoljan se budi između pola sedam i sedam ujutru, uvek se smeši i kaže: “Zdravo, mama!”
Doslednost u detetovom životu unapređuje sigurnost i opuštenost po pitanju toga kada će mu biti naredni obrok ili kada će ići na spavanje. Lično verujem da ovo olakšava svaku anksioznost ili štetnu emociju, loše fizičko ili psihičko ponašanje. Sasvim dovoljno poštujem druge, da ne idem okolo i govorim:” Hej, tvom detetu je potrebna rutina, pobogu.”, jer to nije moja stvar!
Postoji još nešto što vam mogu garantovati. Sto posto sam sigurna da on nikada ne pomisli: ” Bože, prerano sam ustao, zaista bih voleo da spavam do devet ili deset sati.”
Takođe, potvrđujem vam da ni sama ovo ne mislim. Nemam apsolutno nikakav problem da se budim između pola sedam i sedam – imam trideset jednu godinu i završila sam sa svojim tinejdžerskim životom. Dosta svojih tinejdžerskih godina sam spavala do kasno. U sedam sati se budim još od svoje dvadeset druge godine. Sedam je u stvari sasvim u redu. Neko vreme, Noa me je budio u pet sati. Ipak više volim ovih sedam, hvala lepo. Nikada nisam pomislila da ga stavim na spavanje oko devet ili deset kako bih sama duže spavala. Sada sam roditelj, imala sam svoje vreme za spavanje do podne! Mogu ga povratiti ukoliko poželim onda kad deca odrastu.
Bilo je momenata kada je moj sin preskakao dnevnu dremku iz bilo kakvog razloga, i verujte mi, cela ta malena osoba je bila totalno van sebe. Bacao se po zemlji, bio je plačljiv, bio je problematičan pri ishrani, a uz to nije ni noću lepo spavao. Sve to jer nije odspavao u toku dana! Zato ZNAM koliko je mom sinu potrebna dremka kako bi imao dobro izbalansiran kako dan, tako i noć.
Naravno da će promeniti tu rutinu kada bude dovoljno odrastao za to. Ima čitav svoj život pred sobom. Dokle god nije sposoban sam da donosi odluku o tome koliko sna mu je potrebno, dotle nema razloga da prekida ovu rutinu. Zašto bi kvario svoju rutinu zbog odlaska na proslave sa ljudima koji ga ni tokom budnih sati ne posećuju. Ne zanima me šta svi vi mislite, moje dete će uvek biti prioritet, a ukoliko stvarno mislite da je postavlje svog deteta ispred svojih potreba, ili čak tuđih, dosadno, tužno ili možda patetično, pa i neka bude tako.
Dakle, kada sledeći put neko bude želeo da mi kaže da moj sin sa nepune dve godine treba “malo da živi”, i uporno se bude raspravljao sa mnom oko mog načina života, sve ću to prekinuti i zaista neću biti pristojna. Zaista nemam potrebu, a ni vreme za toksičnost u svom životu, i nemam problema da takva ostanem daleko od tih ljudi. Makar to bila porodica ili prijatelji, krvno srodstvo ili ne.
Svim mamama koje imaju redovan raspored poručujem da se ni slučajno ne premišljaju, niti da preispituju svoju odluku. Nemojte se osećati loše. Imati raspored je nešto najbolje što možete učiniti za svoje dete!”
Dodajte komentar