Premijera najnovijeg filma Dejana Zečevića “Izgrednici” biće održana 01. marta u 22h u Sava centru, u okviru ovogodišnjeg FESTA

Karte za premijernu projekciju su u prodaji. Od četvrtka 08. marta film će se naći na redovnom repertoaru svih bioskopa!

Film “IZGREDNICI“, rađen je po scenariju Đorđa Milosavljevića a u režiji Dejana Zečevića. Glavne uloge tri studenta pripale su glumcima Radovanu Vujoviću, Marti Bjelici i Mladenu Sovilju, dok lik njihovog profesora tumači Svetozar Cvetković. U ostalim ulogama tu su Predrag Ejdus, Boris Isaković, Branka Šelić, Miorljub Lešo, Milena Đorđević i Miodrag Dragićević. Izgrednici prate priču o tri studenta koji radeći na svom eksperimentu, pokušavaju da dokažu da prostorna destrukcija, pravljenje nereda, s vremenom dovodi do socijalne destrukcije, do pojave izgreda. Mlada trojka ne uviđa da im se haos koji izaziva za potrebe projekta polako uvlači i u njihove živote. Gube distancu, a profesor ih ostavlja da se sami suoče sa posledicama. Direktor fotografije je Miladin Čolaković, scenograf Zorana Petrov, kostimograf Lana Pavlović, a za masku i šminku bila je zadužena Marija Kovačević Jovanović.
Film su podržali Filmski centar Srbije, Pokrajinski sekratarijat za kulturu i javno informisanje, a i snimao se od početka decembra 2015. godine na raznim lokacijama u Beogradu i Novom Sadu.

REČ REDITELJA

Dejan Zečević je naš poznati filmski reditelj. Fakultet dramskih umetnosti, smer za filmsku i TV režiju završio je 1997. godine. Poznat je po nekonvencionalnim i karakterističnim filmovima, koji su mešavina žanrova, od horora do trilera i drame.

Poznati ste kao reditelj koji pravi filmove specifičnog žanra. Približite nam malo ovo ostvarenje, kome se film najviše obraća, da li je dovoljno direktan, da li je čak i surov u nameri da pokrene određena pitanja?

Film ovog puta nije jednog određenog žanra, više sam primenio autorski pristup, igrao se žanrovima kao što se stvarnost danas igra sa nama, sa ciljem da publika prepozna junake filma u svojoj okolini. Glavni junaci filma su studenti i profesor ali podjednako i prostori koji ih okružuju, stambene zgrade, amfiteatri, bolnice, zatvori, mediji. Koliko film govori o mladim generacijama i njihovim izborima pod uticajem “iskusnijih” toliko govori i o sistemu, upravo kroz prostorne personifikacije osnovnih stubova svakog demokratskog društva: obrazovanje, zdravstvo, pravosuđe, mediji – u kome je najveću cenu platila porodica. Ne vidim ništa surovo u kritici građanskog društa kakvo smo postal, a o direktnosti neka da sud publika. Činjenica je da se mladi podmeću kao stubovi pod trulu konstrukciju. A kad se konstrukcija sruši, ostane samo šut.

Glavni junaci filma su mladi, studenti. Mislite li da mlad čovek danas ima slobodu izbora i koliko je u današnjem trenutku lako ili teško da se mladi ljudi nose sa posledicama svojih dela. Svo troje dolaze iz različitih društvenih miljea, u kojoj meri okruženje utiče na razvoj pojedinca?

Imam utisak da danas nas, ne samo mlade, neka orvelovska sila polako eutanazira i da nismo ni svesni toga da počinjemo da uživamo u toj bespomoćnosti. Ništa nam nije dobro a ništa ne bi ni uradili da se promeni nešto jer to zateva izlazak iz zone komfora. Mladi žive u matriksu, ratujući protiv onog što ih tišti na tastaturama i ekranima, a nema ko da im pokaže da može drugačije jer smo mi matori, zeznuli sve što se zeznuti dalo i legli da spavamo. Gde im je lako, preveliko breme smo ostavili mladima, koji kao junaci ovog filma moraju da nadju motiv da se trgnu i pobune, a time probude nas.

Film je neobičan i po tehnici kojom je sniman. Crno-bela tehnika dodatno doprinosi stvaranju atmosfere kojom film odiše, ali je i retka u današnje vreme. Koji je razlog crno–belog izbora, kada se sve oko nas “koriguje” u dugine boje?

Crno bela slika eliminiše nepotrebne detalje, nema kićenja i ulepšavanja, skoncentrisan si na suštinu. Trudili smo se da kompozicijom, pa formatom 1:33, stara dobra kocka, kadriranjem istaknemo jedan geometriski, matematički pogled na realnost kako bi publika mogla da uđe u glavu naših junaka i vidi je na isti način.

Već ste radili film čiji scenario potpisuje Đorđa Milosavljevića. Šta vas spaja?

Imamo privatno vrlo sličan pogled na svet i sličan filmski ukus tako da nas je, posle filma Neprijatelj povezala priča ovog filma, a oba je eto prepoznala i producirala filmska kuća Biberche.

U filmu Izgrednici spojili ste mlade glumce sa doajenima. Kakva je vaša saradnja, koliko ste slobode davali jedni drugima?

Spadam u reditelje koji daju slobodu glumcima, zajedno sa njima istražuje, podržava njihovu kreativnost i pomaže im da iznesu te likove. Usmeravam ih, poštujem, čuvam… Najveća rediteljska odluka je izbor glumaca. Kada to dobro obavite onda je zadovoljstvo raditi sa njima, bili oni mlađi ili stariji. Debitanti ili bardovi. U Izgrednicima smo glumci i ja uživali, uopšte cela ekipa je bila jedna velika porodica profesionalaca sa kojima je zadovoljstvo bilo raditi na ovom filmu.

„IZGREDNICI PREVAZILAZE RAZLIKU BIOSKOPSKIH I FESTIVALSKIH FILMOVA.“

Đorđe Milosavljević, scenarista

Napisali ste jednu savremenu i univerzalnu priču. Koliko je aktuelnost teme za vas važna?

Mislim da je za savremeni film aktuelnost teme, apsolutno, jako važna jer film jete svedok vremena u kome nastaje. Mi kao umetnici imamo obavezu da se obraćamo svojim savremenicima. Kako je rekao Orson Vels, vulgarno je praviti filmove za budućnost.

Ovo je film o mladim ljudima i njihovim iskušenjima. Da li, po vašem mišljenju, ima dovoljno filmova koji se njima obraćaju i da li je u današnjem vremenu film važan za odrastanje?

Filmovi su se u tom smislu, dramatično podelili. Bioksopski film se obraća mladoj, tinejdžerskoj publici, dok se festivalski film obraća njihovim roditeljima, pa i babama i dedama. Kao autori vidimo izvestan problem u bioskopskom filmu koji naginje ekstremnom eskapizmu i junacima koji su potpuno maskirani i distancirani od savremenog sveta. Naš film, Izgrednici je, u tom smislu, pokušaj da se prevaziđu razlike između bioskopskog i festivalskog filma i naravno, da se obratimo i mladoj publici. Jer mi smo, kao autori i ja kao scenarista, mi smo sazrevali kroz filmove i to je bio jedan od najvažnijih delova životnog iskustva, iskustvo koje dobijete gledajući filmove.

U poslednje vreme često čujemo kako više nema dobrih scenarija. Šta je, po vama, dobar scenario i odakle vi crpite inspiraciju?

Problem je što se scenariji ne čitaju. Pošto ja radim na fakultetu, sa punom odgovornošću mogu da kažem da svake godine nastaju zanimljivi i dobri scenariji. Kao deo spisateljske prakse, ja sam zahtevao od studenata da šalju scenarije na različite adrese. Ono što je zanimljivo jeste da se scenariji sa mukom čitaju, ili ne čitaju nikako. Utoliko je teza da nema dobrih scenarija zapravo da nema dobrih pročitanih scenarija jer se loše i aljkavo čitaju. A što se mene lično tiče, u suštinskom a i tehničkom smislu dobar scenaio je onaj koji ima dobru priču, u kome svaka scena ima svoj značaj za razvitak radnje, za pokazivanje karaktera junaka te priče i na kraju nosi nekakav kvalitet. Ponavljam, takvih priča ima, treba ih, naravno, samo pročitati.

„BOJA MI SE UČINILA SUVIŠNOM.“

Miladin Čolaković, direktor fotografije

Već dok sam čitao scenario za Izgrednike zamišljao sam crno-bele slike. Boja mi si činila suvišnim, čak ometajućim faktorom. Ovo je priča koja govori o tome kako destrukcija prostora dovodi i do destrukcije ponašanja. Specifično je to da je prostor u ovom filmu jedan od aktera. A to znači da ga treba tretirati na poseban način. U tom grafički znažnom urbanom pejzažu boja mi se učinila suvišnom. To sam predložio reditelju i on se složio sa mojom idejom. Odluka da snimamo u formatu 4:3 nije nastala istovremeno sa idejom o crno-belom filmu. Tokom procesa rada, dok sam fotografisao potencijalne lokacije, shvatio sam da je ovaj film vizuelno “vertikalan”, kao i Novi Beograd. Budući da je opšte prihvaćeno da je slika u bioskopima horizontalna i da bi vertikalna slika bila preradikalan potez, odlučili smo se za ovaj skoro kvadratan format. Izuzetan vizuelni doprinos filmu dala je i izvanredna scenografija. Film je snimljen standardnom digitalnom filmskom kamerom, a zanimljivo je to da smo za određeni broj kadrova koristili specijalne “tilt-šift” objektive koji imaju mogućnost korigovanja perspektive.

„PROCES MONTAŽE ČINIO JE NIZ KREATIVNIH IZAZOVA.“

Milena Predić i Lazar Predojev, montažeri

Sam proces montaže nije bio preterano zahtevan, već ga je sačinjavao niz kreativnih izazova u pronalaženju adekvatnih rešenja za oneobičavanje žanrovskog obrasca, koje bi uz specifičnu likovnost crno bele fotografije 4:3 formata donelo jedan novi, donekle uznemirujući pogled na dehumanizujući uticaj urbanog okruženja na ljudski duh. Stilizacija koju su Dejan Zečević i Miladin Čolaković dosledno primenjivali u procesu snimanja filma, apsolutno je odredila i način njegove sinteze u montaži – bilo je samo pitanje osmišljavanja odgovarajućeg ključa koji bi uz promovisanje postojećih vrednosti uspostavio i nove kvalitete. Iako formalno označava povratak starom, analognom i linearnom, takva likovnost, pomalo paradoksalno, zapravo predstavlja pravo osveženje i dragocen izvor neobičnih ideja i neočekivanih rešenja.