Između prvog i drugog deteta, da li postoji razlika u vaspitanju ?!

U kojim situacijama ćete se naći kada dobijete drugo dete i na koji način bi trebalo da postupite, savetuje dr Neda Subota, klinički psiholog – specijalista za decu.

U okviru porodice, postoje značajne razlike između prvorođenog i drugorođenog deteta- od pola, razlike u uzrastu, karakterne individualnosti, opšteg psihofizičkog zdravlja, kao i različitih životnih situacija u kojima su se nalazili roditelji u vreme kada se rađalo prvo, a kasnije drugo dete. Svi ti činioci mogu da se, u izvesnim periodima života i razvoja oba deteta, odraze na određena uverenja i stavove – kako same dece i njihovih roditelja, tako i neposrednog okruženja. Najčešća je pojava ljubomore starijeg deteta u odnosu na mlađe, ali nije retka situacija i da bude obrnuto, ili da ljubomora bude uzajamna.

Situacije u kojima ćete se možda naći kada imate dvoje dece različitog uzrasta:

Situacija 1.

Mlađe dete, iako suprotnog pola, često poželi iste stvari kao i starije – bilo da je u pitanju garderoba, igračke, obuća, ili nešto vezano za školske aktivnosti.

Takođe, ne želi da ostaje kod kuće već da se priključi društvu starije dece. Insistira da izađe sa njima napolje, da se zajedno igraju, ili da provodi vreme sa njima kada dođu u posetu. Često nikakva objašnjenja ne mogu da zaustave mališanov plač i molbe. Tada roditelji pokušavaju da nagovore starije dete da popusti: “Molim te, neka bude sa vama samo malo, da ne plače! Uostalom, ti si stariji/a, lakše možeš da shvatiš…”.

Ukoliko roditelji ne dozvoljavaju da mlađe dete ometa starije, već ga upućuju da se zanima nečim drugim, ono može da postane veoma razdražljivo, nemirno, čak da izjavi: “Mene niko ne voli!” U slučaju da se takve situacije ponavljaju, mlađe dete može da ulazi u čest verbalni, pa i fizički konflikt sa starijim detetom. Ili da se povlači i neutešno plače.

Situacija 2.

Starije dete može da dođe u situaciju da nema slobodu druženja sa svojim vršnjacima, jer “mora stalno da pazi” na mlađeg brata ili sestru. Deca to najčešće komentarišu kao: “Ne zna da se igra, pa nam sve pokvari!”

Nažalost, ako se takve situacije ponavljaju, starije dete počinje da izbegava druženje sa vršnjacima. Takođe, može da živi u uverenju da nije voljeno dete, ali da to ne kaže roditeljima.

Tada postaje ljubomorno, plačljivo, preosetljivo, često odbija roditeljske naloge, a sa mlađim detetom ulazi u razne verbalne i fizičke konflikte.

Reakcija roditelja

Ponekad roditelji misle da je u pitanju samo kratka faza u razvoju njihove dece, da će proći… pa ne obraćaju mnogo pažnju.

Neki smatraju da bi starije dete, pošto može više da razume, trebalo da prihvati takvu ulogu i tog mišljenja se neumoljivo pridržavaju, što može da uzrokuje brojne probleme.

Pojedini roditelji misle kako je neophodno da deca u takvim situacijama budu razdvojena, pa strogo vode računa da jedno drugom ne smetaju.
Izvestan broj roditelja uopšte ne pokušava da interveniše u takvim situacijama, već prepušta deci da je rešavaju. Tada neretko dolazi do dečje vike, dreke, žustre svađe, pomešane sa kraćim mirnijim periodima.

Reakcija okruženja

Važno je znati da pored roditelja, i druge osobe iz neposrednog okruženja: kao što su bake i deke, rođaci, susedi, prijatelji, nastavnici, mogu da imaju odlučujuću ulogu u porukama koje upućuju – jer se one pamte, prelaze u podsvest i tamo zadržavaju tokom života.

Razgovor – ključ za uspeh

Roditelj može da sedne pored trogodišnjeg deteta (ili da ga uzme u krilo), a da na isti način postupi i sa starijim detetom, i priča im se kako su mnogo voljena, koliko mu je do njih stalo, da mu se dopada što su pametna, lepa, vredna…

Potencijali tih mališana će sigurno izaći na videlo. Oni će se potruditi da opravdaju mišljenje roditelja i pokažu sebe u najboljem svetlu. Deca će želeti da pokažu ono što mogu najbolje da urade, pozitivno će prihvatati svaku verbalnu poruku u vidu naloga.

Od trenutka kada odvoje vreme i razgovaraju sa decom, pristup roditelja zahteva dobru organizaciju i slobodno dogovaranje. Jedino tako deca uče i stiču mnoge navike ponašanja.

Pravila ponašanja roditelja

Evo još nekoliko pravila koja bi roditelji trebalo da usvoje:

– Treba napraviti listu zanimljivih sadržaja i vreme njihovog izvođenja, i to za oba deteta.

– Truditi se da raspoloženje bude pozitivno, da ima puno priča i smeha.

– Potruditi se da se deca ne izlažu prevelikoj buci, da ne postanu preosetljiva.

– Ne bi uopšte trebalo kažnjavati decu. Ali, ako postoji potreba za tim, onda ne sme da bude drastično, i ne treba vikati. Deca od tri ili četiri godine su suviše mala da bi razumela kažnjavanje.  Treba im objasniti zašto su kažnjena. Kazna ne sme dugo da traje, jer se u tom slučaju deca osećaju odbačeno. Posle  kažnjavanja, treba polako stvarati atmosferu dobrog raspoloženja.

– Ne treba decu plašiti nečim što ne postoji – ako ne urade ono  što ste tražili. Ne treba im govoriti da više neće biti voljena ili da će biti nekom poklonjena ako ne izvrše određeni nalog. Deca ne smeju da formiraju strah od gubitka roditelja.

– Učite decu emocijama i osećanjima. Kada ste ljuti, kažite i objasnite pred decom onako kako to najbolje umete – zašto ste ljuti i zbog koga.

– Gestikulacijom (ako je dete malo) pokažite vaša osećanja. S vremena na vreme, pitajte dete kako se to ljuti, smeje, plače…

– Povremeno ostavljajte otvorena vrata dečje sobe. Recite detetu da ste tu ako mu slučajno budete potrebni.

– Ako su deca uznemirena ili razdražljiva, preterano umorna ili ispoljavaju negodovanje povodom spavanja, dajte im omiljene igračke i ispričajte nešto lepo – sve dok ne budete sigurni da su se smirila.

– Ponekad jedan od roditelja treba da detetu osnovnoškolskog uzrasta organizuje više aktivnosti, druženja, poseta bioskopu, pozorištu… Dok drugom, mlađem detetu, treba da organizuje drugačije sadržaje.

(yumama)