Pevačica Svetlana Ceca Ražnatović za magazin VIP otkriva da ne obeležava posebno prvomajske praznike, ali da je i te kako upoznata sa situacijom u kojoj se nalazi prosečan srpski radnik.

Vi ste neko ko radi, ali istovremeno imate i ljude koji rade za vas. U prilici ste da budete i poslodavac i zaposleni. Kakav je vaš stav o radničkim pravima?

– Danas je svima teško, i poslodavcima i radnicima. Poslodavac ima gomilu dažbina koje treba da plati, a isto tako radnik smatra da trud koji je uložio nije dovoljno nagrađen. To, naravno, mogu da razumem, jer sam i ja radnik! Mi ne spadamo u bogate države, a volela bih da živimo u zemlji u kojoj radnik dobija adekvatnu novčanu nadoknadu za uloženi rad i trud. Budući da se bavim estradom i javnim poslom, živim od svoje publike. Da bi moja publika mogla da dolazi na koncerte, trebalo bi da ima novca za karte, a to znači da koliko-toliko ima sređen život. Ne živi se sjajno ni u zemljama u okruženju. Najlakše je napasti sistem za sve loše što se dešava, ali treba biti pošten i reći da nigde ne cvetaju ruže. Čak i čuvena nemačka avio-kompanija “Lufthanza” često štrajkuje, a reč je o kompaniji iz najrazvijenije evropske države.

Da li ste jugonostalgični i mislite li da se u vreme Tita živelo bolje?

– U staroj Jugoslaviji su svi živeli približno isto. Svako je sebi mogao da priušti letovanje, koje jeste bilo na kredit, ali niko nije imao problem da ga vrati. Fakultetski obrazovani ljudi su bili adekvatno plaćeni u to doba, što danas nije slučaj.

Šta mislite da treba da se promeni da bi radnici u Srbiji bili zadovoljni?

– Ne volim da pričam o politici jer me javno polemisanje o tim temama ne interesuje. Svoj stav imam, ali ga iskazujem u krugu prijatelja. Ipak, mi kao da zaboravljamo koliko nam je zemlja uništena u NATO bombardovanju 1999. godine, koliko je mostova porušeno i koliko je privrednih subjekata razoreno. Umalo smo doživeli ekološku katastrofu. Šteta koju smo pretrpeli meri se milijardama, a sve to treba obnoviti. Mostove treba sagraditi, a radnicima čije su firme uništene ponovo naći posao. Ipak, vidim da se situacija menja nabolje i da se grade putevi. Nadam se da će, pre svega mladi i obrazovani ljudi, dobiti priliku da rade poslove za koje su se školovali i marljivo učili. Oni zaslužuju da dobiju tu šansu. Mislim da će zemlja biti dovoljno jaka da omogući tim mladim ljudima da dostojanstveno žive od svog rada i da stvaraju porodice. Danas je veoma teško zasnovati porodicu, ogroman je to izazov.

Kako se u vašem domu obeležava Prvi maj?

– Što se Praznika rada tiče, mi ga nećemo posebno obeležavati. Kao mlada sam počela da pevam i zaista nemam neke posebne uspomene u vezi sa tim praznikom. Uvek sam radila za Prvi maj i, iskreno, nemam neki specijalan osećaj u vezi sa tim datumom. Mnogo toga sam propustila u mladosti zato što sam rano počela sa pevačkom karijerom i to mi nedostaje. Baš zbog toga se trudim da moja deca ništa ne propuste.

Kako izgledaju vaša porodična slavlja?

– Iskreno da vam kažem, kod nas je stalno neko slavlje! Mi smo velika porodica i sigurna sam da smo 100 puta interesantniji nego Kardašijanovi. Kod nas se stvari dešavaju spontano, a kod njih, ubeđena sam, po scenariju. Šestoro dece i četvoro odraslih živi u mojoj kući i svako ima nešto da kaže i svako drži do svog mišljenja. Mi se ne vezujemo za praznike da bi nam bilo lepo i da bismo upriličili neko veselje, druženje i šalu, jer je to kod nas svakodnevno.

Mnogo se piše o ljubavima vaše dece, da li u njima vidite sebe kada ste bili u njihovim godinama?

– Pre desetak godina sam znala da su mi deca u sobi, da rano idu na spavanje i tada sam bila najmirnija. Ali sada su oni veliki, imaju svoje prohteve, planove i organizaciju sopstvenih života, što je sasvim normalno. Ja sam sa 20 godina upoznala supruga, a sa 22 godine sam se udala. Meni je nezamislivo da pomislim da oni sada stupe u brak, a to su te godine. Sada razumem moje roditelje, koji su bili šokirani mojom odlukom da se tako mlada udam. Meni je tada to bilo potpuno OK, jer sam se smrtno zaljubila i moji roditelji su poštovali moju odluku. Nijednog trenutka se nisam pokajala zbog te odluke, jer sam imala partnera koji mi je uvek davao vetar u leđa. Tada sam praktično bila klinka, ali sam imala uz sebe nekog ko mi je bio sve. Željko je meni bio i partner, prijatelj, savetodavac… Imala sam sreću da izaberem čoveka koji je znao da me oblikuje. Izabrati za supruga nekoga ko ima dosta životnog iskustva, što lepog, što ružnog, jeste lutrija. Kao što je i lutrija kada birate ljude oko sebe koji će vam biti prijatelji.

Da li ste strogi prema Anastasiji i Veljku?

– Dovoljno sam otvorenog uma da budem podrška svojoj deci, jer su i greške za ljude. Podržavam to da se ljudi na greškama uče. Ali te greške ne smeju da imaju kontinuitet, jer znate da se pametan čovek uči na tuđim greškama, a glup na svojim. Ipak, svi moramo da iskusimo i ono dobro i ono loše da bismo formirali pravilno mišljenje. Ja kao roditelj nemam čarobni štapić i ne mogu da ih zaštitim od svega. Moraju i sami da sazrevaju. Naravno da sam kažnjavala svoju decu. Gde je kazna, tu je i nagrada. Tako sam i ja odrasla i ništa mi ne fali.

Ko je od vaše dece pravio više nestašluka?

– Iskreno, više sam kažnjavala Veljka nego Anastasiju. On je bio nemirno i veselo dete. Veljko je bio kao ona deca koja će visiti sa lustera ako im to dozvolite. Uvek je imao višak energije. Anastasija je bila mirna, tiha i dijametralno suprotna od njega po temperamentu. Baš zbog toga sam Veljka vodila na razne sportove, dok ga je to držalo. On se traži i dan-danas, evo sada se maksimalno posvetio borilačkim sportovima. Nažalost po mene, jer je to agresivno, ali s druge strane, povrede se dešavaju i u drugim sportovima. Sve je to ipak u božjim rukama.

Šta je vaš najveći pokretač kada upadnete u tešku situaciju?

– Anastasija i Veljko su moj motiv za život. Sve oscilacije koje sam imala su ostavile dubok trag na meni i lagala bih kada bih rekla da da vas ojača ono što vas ne ubije. Ali u najtežim trenucima deca su mi bila motiv da se borim i istrajem. Samo želim da moja deca budu srećna. Njihovi izbori, ako ih čine srećnim, mene čine dvaput srećnijom. Živim za Veljka i Anastasiju. Meni ništa u životu nije važnije od sreće moje dece. Kao što su meni moji roditelji bili najveća moguća podrška, jer bez njih ne bih postigla sve ovo, isto tako i ja moram da budem podrška svojoj deci. Porodica je elementarna baza svakog čoveka. Čovek samo kada mu je teško vidi ko mu je pravi prijatelj i ko mu pruža ruku. Nažalost, samo tada vidimo pravu istinu o prijateljima. Ali sve je to život i to se ne dešava samo javnim ličnostima već i onima koji žive sasvim običnim životima.

Vesna Zmijanac je izjavila da su neke vaše pesme pisane za nju, ali da ih je ona odbila, na primer “Idi dok si mlad”. Da li ste i sami odbili neke pesme koje su posle postale hitovi u izvođenju drugih pevačica?

– Tačno je da je Vesna Zmijanac odbila pesmu “Idi dok si mlad”. Vesni se svidela melodija, ali ne i tekst. Budući da sam zaljubljenik u Marinino pisanje, kupila sam tu pesmu od nje, a i moj suprug Željko je bio oduševljen tom numerom. Nije mi se nikad desilo da sam odbila neku pesmu, a da je ona kasnije postala veliki hit. Nikada ni od koga nisam otela pesmu, već sam svaku pošteno platila autorima. Dešavalo se da, recimo, pesmu “Vazduh koji dišem” preradim od bivše mis Dajane. Malo ljudi zna da je upravo Dajana prva koja je pevala tu pesmu. Takođe, pesma “Kukavica” je godinama stajala sa strane. Znam da je nuđena mnogim mojim koleginicama i da su je odbijale, jer se verovatno nisu videle u toj pesmi i toj emociji. Ja sam je slučajno čula, jer mi je trebala pesma za “Ktitor folk ligu”. Zanimljivo je da je Marina Tucaković čak bila protiv toga da ja čujem tu pesmu. Međutim, kada je otišla da skuva kafu, zamolila sam Futu da mi je krišom odsvira. Videla sam da je to pesma za mene i već sutradan je on uradio aranžman za mene. Jednostavno, ta pesma mi je bila suđena.

Marina Tucaković se bori sa bolešću, da li ste zbog toga odložili izdavanje novog albuma i veliki beogradski koncert?

– Svakodnevno sam u kontaktu sa Marinom. Znam da joj mnogo smetaju novinski napisi. Ona mi sama kaže da čita o sebi nešto što nema veze sa istinom, ali ona zaista nema nameru ni mogućnost da se sada bavi demantovanjem tekstova. Ona se bori i za sada je dobro. Marina je lavica i ima moju apsolutnu podršku. Koncert i novi album su odloženi i pre nego što se Marina razbolela, jer nismo stigle da sklopimo album. Imam toliko pesama iza sebe i nemam potrebu da se nečim novim dokazujem. Ali kada uradim album, želim da lično stanem iza toga i da budem potpuno zadovoljna. Ove godine je 30 godina od izdavanja mog prvog muzičkog albuma. Planirali smo da napravimo veliki koncert na Ušću sa novim albumom i da to bude velika balkanska žurka, ali ako nema dovoljno dobrih novih pesama, onda nema razloga da se žuri. Kada spremam album, uvek zajedno sa Marinom slušam najpre melodije i uvek se konsultujem sa svojim klincima. Oni prate trendove i to je moja publika. Za sada još nismo našli nešto što će pomeriti stvari.

Mnogi mladi pevači se žale da je teško na početku, neretko pominju i da im starije kolege ne pomažu. Da li ste vi na početku karijere trpeli podmetanja starijih kolega?

– Ne. Evo, trajem 30 godina i nemam nikakve sukobe sa kolegama. Suzdržavam se i negujem dostojanstvo svoje ličnosti. Vreme je svakako najbolji pokazatelj, dela koja ostaju iza nas najbolje govore o nama i to je najvažnije. Nisam imala podmetanja na početku svoje karijere. Otac me je pratio redovno na svim nastupima i koncertima do moje 20. godine i to je bila moja ogromna zaštita. Nikada nisam doživela neku vrstu neprijatnosti. Uvek su me doživljavali kao neku klinku, kao dete.

Pomenuli ste malopre da se ove godine navršava 30 godine otkako ste stupili na scenu. Šta mislite, sad kad pogledate unazad, šta je ključ vaše uspešne muzičke karijere?

– Važan je odgoj koji ponesemo iz kuće. Moji roditelji su se dosta bavili vaspitanjem moje sestre Lidije i mene. To vaspitanje sam prenela i na svoju decu. Ne možeš svima da se dopadneš, ali nije važno šta se kaže, već ko kaže. Ljudi bez kredibiliteta nemaju uticaj na mene. Da bi me neko savetovao, mora da bude veći i uspešniji od mene. Dostojanstvo i ćutanje niko nikada nije pobedio.

Da li gledate rijaliti programe?

– Pratim rijalitije i mislim da većinski deo Srbije to gleda. Neki to žele da priznaju, a neki ne, ali to je prosto fenomen za sociologe. Dolaskom rijalitija u Srbiju, mi smo postali voajeri, jer gledamo živote ljudi koji su, metaforički rečeno, zarobljeni u jednoj kutiji i oni kao da učestvuju u nekom eksperimentu koji svi pratimo. Možda je ružno što ovako govorim, ali tako je. Svi ti ljudi su stavljeni na scenu i većina nas ih komentariše, nalazi im neke mane. Ali to je sudbina ljudi koji izađu na javnu scenu. Čim se čovek odluči da stane na scenu, mora da prihvati činjenicu da će biti predmet komentarisanja. Naravno da ne mogu svi da vas podržavaju i da vas vole. Vi se, jednostavno, pomirite sa time i trudite se da pružite najbolje od sebe. Svi smo mi ljudi, skloni greškama i lepim i ružnim potezima. Svi mi koji smo na sceni imamo svoje lične probleme, pa sam ja tako van estrade i majka i sestra i ćerka.

Da li je istina da je vaš sin Veljko dobio ponudu da učestvuje u “Farmi”?

– Nikada nije dobio poziv da uđe u “Farmu”, to su samo spekulacije. Niti smo ikada pričali o tome. Postojala je ponuda da imamo sopstveni porodični rijaliti, po ugledu na porodicu Kardašijan, ali sam apsolutno protiv toga, jer želim da sačuvam privatnost i intimu svoje porodice. Ne želim da svaki trenutak u našim životima bude izložen na tacni.

(alo)