Bajkovita priča Srpkinje i Indijca! Višegodišnju virtuelnu vezu krunisali brakom

Niređ iz Džajpura i Anđela iz Vranjana dokaz da ljubav ne zna za granice. „Virtuelnu vezu” krunisali stvaranjem srećne porodice

IZA sedam brda i sedam mora, u Džajpuru, glavnom gradu indijske države Radžastan, živeo je Niređ Šarma (26) u “košnici” sa još dva miliona duša. Onu srodnu, Anđelu Rađenović (27), pronašao je na drugom kraju sveta, 7.000 kilometara daleko, u malenim Vranjanima kod Požege. Usudom modernog vremena, dva “klika” na društvenoj mreži prerasla su u ljubav, a njihova “veza na daljinu” trajala je četiri i po godine. Kada su se napokon sreli, samo pet dana druženja bilo je dovoljno da 31. decembra 2015. godine stanu pred matičara, rešeni da se nikada ne rastanu.

Njihova priča, uveriće čitaoca u istinitost bajki i u to da sopstvenu prožive samo retki. Blagosloveni, jer im je srce istinski čisto, oni ljudi, dobri.

 Nikada nisam volela “Fejsbuk” i društvene mreže. Za mene je to bilo gubljenje vremena. Baš je dokolica, u trenutku kada sam završila fakultet a posla nije bilo, tog 2. septembra 2011. godine sve promenila. U potrazi za muzikom, počelo je dopisivanje sa Niređom na “Fejsbuku”. U početku nismo znali kako onaj drugi zaista izgleda, pa čak ni kog je pola, jer sam koristila stričev nalog, pošto svoj nisam ni imala – seća se Anđela, uoči prve godišnjice braka sa izabranikom s drugog kontinenta. – Pisali smo jedno drugom o stvarima koje nas zaista interesuju. Kada sam kasnije prvi put videla Niređovu sliku, pozvala sam sestru, rekla sam: “Pogledaj ove oči”. Dobila sam upozorenje “da pazim da se ne zaljubim”. A ja sam tada već znala, bez trunke sumnje, da se rodila ljubav, a da se još nismo ni sreli!

Anđela i Niređ su se dopisivali četiri i po godine.

 Počeli smo “na daljinu” da sanjarimo o zajedničkom životu. A snovi k`o snovi, ostvaruju se tek kada čvrsto staneš na zemlju. Niređ je znao da mu zvanje državnog revizora u Srbiji neće puno značiti. Dve godine je učio veb-dizajn, da bi kasnije, odavde iz Srbije mogao da kreira segmente za kompjuterske igrice. Ja sam se zaposlila u “Dunavu”. Pre toga, čak smo i brak “na neviđeno” isplanirali

– otkriva Anđela svoj put do sreće.

Odbijanja vize sred migrantskog talasa u Evropi, odlagala su susret. Trenuci očajanja rađali su još veću želju, da se napokon sretnu.

 Onda je Niređ, prvi put u životu, seo u avion. Prvi put je prešao granicu Radžastana i Indije. Prešao je 7.000 kilometara. Iz dvomilionske vreve Džajpura, stigao je u mir Vranjana. Prvi put je video sneg, tog 26. decembra

– izbija iz Anđele velika vedrina.

I prvi put je ugledao Anđelu. Mogao je slutiti, ali nije mogao znati, da je zaista tako lepa. Znao je samo, što i ona o njemu, da je dobar čovek.

 Počeli smo da se igramo u snegu, radosni kao deca. Posle četiri i po godine ljubavi na daljinu i samo 5 dana provedenih zajedno u stvarnom svetu, 31. decembra, Anđela i ja smo se venčali! Onda smo, nekoliko minuta posle najvažnijeg “da”, u panici trčali od šaltera do šaltera. Da moju vizu koja ističe za dva dana, produžimo. Znali smo, nas dvoje se od danas nećemo rastajati – otkriva Niređ. – Anđela je brinula da mi ne bude zima, da se osetim dobrodošlim u novoj sredini. Uzajamna pažnja postala je središte našeg sveta, ovde u Vranjanima.

Gde je ključ bajke o Anđeli i Niređu? U ljubavi začinjenoj mrvom ludosti? U razumnoj odluci da sreću, korak po korak grade? Teško je bilo pretpostaviti, da je tako jednostavno.

 Niređovi roditelji, Tara i Hari Šankar su divni, nasmejani i dobri ljudi. Oni su svog sina “izvajali” i takvog su ga predali meni. Ja sam im zbog toga beskrajno zahvalna. Niređov brat Ankit će uskoro postati pomorski inženjer, i on će otići od kuće, na brod, daleko od roditelja. Ali ne tek tako. Oni su od majke naučili, da je greh ženu rasplakati. Ženi treba pomagati. Od roditelja su naučili šta je porodica: ako vas otac i majka ne pripreme za brak, za posao, za pravi život, sve je isprazno i uzaludno – govori Anđela, nasmejana i srećna. – Naši stari su u Srbiji baš tako decu vaspitavali. A onda smo postali “zapad”. Druge vrednosti su nam postale važnije. Nikad nam nije dosta. I kad je dovoljno, nama je malo. Osećamo često kod nas u Srbiji, da negde grešimo, da lutamo. Valjalo bi da prestanemo da se ponašamo kao samonikle biljke. Da nas roditelji vaspitavaju kao što su radili nekada. Na nama je da im svakim postupkom ukazujemo poštovanje, jer su u najvažnijem uspeli.

Stvarno je jednostavno. Za sreću je potrebno “samo” toliko. Dvoje dobrih. Makar morali, kao u bajci, iza sedam gora i mora da jedno drugo nađu.

LjUBAV VAŽNIJA OD SVEGA

KOD roditelja na dve strane sveta, Tare i Harija Šankara Šarme u Džajpuru, Lele i Rada Rađenovića u Vranjanima, zbog nesvakidašnje ljubavi njihove dece “na daljinu”, prvo se javila zabrinutost. Posle godinu – dve su se “predali”, verujući u izbor svoje dece.

 Na kraju smo im pomogli da se sretnu, a danas, evo nas ispunjenih i istinski srećnih! Voleo bih kada bi se i moja druga ćerka Ana udala za čoveka kome je ljubav na prvom mestu – kaže Rade. – Niređ me zove ocem, a njegov optimizam, pažnja i dobrota ispunili su našu kuću radošću. Nekoga tako iskrenog i vaspitanog da drugima život čini lepšim, čovek može samo voleti.